Miroslav Antic

Boky · **¤ The King of Kolo ¤**

USPAVANKA
Svet ovaj, u stvari,
i nije tako rđav i zao,
mada poneko plače
i samuje
i brine.

Možda je suton s krova
sasvim slučajno pao.

Možda bi i noć da svane,
možda bi i noć da sine.

Volim da svako valja
i verujem beskrajno:
svanuća postoje zato
da čovek lakše diše.

I sklapam oči.
I sanjam
potajno
to vrelo
to sjajno
jutro od vetra i vlati
što se nad krošnjama njiše.

A sigurno je važno
i od svega najpreče:
za svaki obraz na svetu
po jedan poljubac skrojiti.

I kad se umoriš gorko,
i trne u tebi veče,
divno je svoj jastuk nadom
zaliti i obojiti.

I važno je ovo,
važnije od najprečeg:

kad se toliko lepote
u sebi čuva i ima,
umeti,
da niko ne sazna,
bar komadić tog nečeg
umotati u snove
i dosanjati svima.

Tako će vek tvoj biti
manje samotan,
zao,
sa manje briga,
ružnoće,
i plača,
i straha
i tuge.

I svaki put kad budeš
komadić sebe dao
i svoje snove svetu
po vetrovima slao,

ličiće jutro na tebe
više nego na druge.

Boky · **¤ The King of Kolo ¤**

ŽIVORAD
Što kod krojača
u izlog
visu odela?

Što kod vulkanizera
pred kuću
visu gume?

Kad je reklama,
neka bude reklama.

Zašto, onda, pred školu
da ne visu učitelji?

Kad je, braćo, reklama,
treba da je reklama!

bokimar87 · Početnik Domaćeg.de

Miroslav Antic je jedan od mojih omiljenih pisaca svih vremena, sve od Plavog Cuperka i Prve Ljubavi, pa do Djackog Korza i Plave Zvezde. Bas mi je milo sto je neko postavio stranicu na forumu o njemu. Svaka cast!

norskbgd · Početnik Domaćeg.de

Romansa na zavrsetku

To je zalosna prica:

jedna bogorodica sa oreolom od cica
rodila me je,
kazu,
na poklon ovom svetu.

A ja sam odbio da budem bog
i ostao sam najobicnija ptica
i to:
ptica u vecnom pubertetu.

Da,
to je vrlo zalosna prica.
Majku sm sramno degradirao.
A neprijatno je svima kad bogovi promase,
jer kazu:
retko se rode.

Ja sam umesto svega
rumenim kljunom nesto leprsavo otsvirao
i kad je bilo najsmesnije
morao sam da odem.

Imao sam nekoliko zelja
opasnih kao oksigenske boce.
Zavisilo je smao od nerava
da li cu ih na vreme odvrnuti
ili cu namerno kasniti.

I pretio sam javno
kako nameravam
da odrzim jedan veliki proces
na kojem cu sve objasniti.

Imao sam nekoliko zelja
zbog kojih sam mnogo stosta izgubio
i nisam urlao ni slinio u rukav
sto sam u njima na kraju nasao samo smece.

Lupao sam se od obale do obale,
pa nista,
- bar sam se do krvi naljubio
pustajuci drugom da unapredjuje ili potkrada
moje zivotno preduzece.

Odacu vam tajnu:
secam se male neprijatnosti o martu.
Vetrovi su se poslednje noci
lepljivo parili medju granjem.

A zvezde su bile matore neudate vrane
zgranute i crvene od stida
skamenjene u letu.

Hajde,
prilozite suzu i novcic
za spomenike onima
koji se nisu razumeli u gografsku kartu
i verovali u ko zna cije suludo obecanje
da ce jednoga dana biti daleko vise sunca
u blatu nego u suncokretu.

Hajde,
svako od vas ko ne ume da prasta,
svako ko nosi eksere secanja
u tabanima do smrti,
neka se skupi, pa potkovani prodjite zajedno
preko grobova i basta
rame uz rame
poduprti,

i pronadjite reku priglupu od dobrote
koja je iscasila svoj tok
i popljuvala penom obale stare i krastave.

Dosta ste trpeli midere
za ispravljanje kicmenog stuba.

Hajde vec jednom pogresite korak
kad sviraju nase i vase marseve,

i rasirite okrvavljene carsave i zastave
i odljuljajte se kroz ovo malo preostale mladosti
sa epoletima zuba.

Otisao sam,
eto,
a vi oprostite za jedan mali zeleni san
natrunjen mnostvom zubatih zvezdanih mrva.

Bio sam cadjavo inje
iznad proklijalih oranica
i samo sam se u zhelje sareno razumeo.

Pod zavojima ove rasanjene svakidasnjice
sacuvao sam dva oka-
cas dve vrtoglave blistave ravnice,

cas dva papirica neba
ovlas zalepljena pljuvackom ispod obrva.

Drukcije nisam umeo.
I izvinite, molim vas sto nisam umeo.

MeahevServi · Početnik Domaćeg.de

LIČNA PESMA

Ako hoćeš da si nešto
sasvim svoje,
sasvim lično,
ništa na tom belom svetu
ne sme da ti bude slično.

Možeš svemu biti vična,
al drukčije sve da umeš.
I toliko neobična
da ni sebe ne razumeš.

A znaš šta je neobično?
Znaš šta nikom nije slično?
Ti si.
Lično i prilično
i odlučno. I odlično. Smile

Daca · ~Žena Sanjicinog švalera~

ČAROBNA PESMA

1.

Često te tako vidim.

Istina , kao u nekoj

dalekoj srebrnoj magli.

Ali divno te vidim.

Na nogama ti čizme

od sedam svetlosnih milja.

U ruci ona lampa

u koju, posle Aladina,

umesto duha zatvaraš

obrise vecitog vremena.

I čujem sapućeš: sezame.

I svet se pred tobom rasklapa.

2.

Dodirom tvojih misli

prostori sebe otkrivaju.

Dužina tvog vida

tinja i pokreće krvotok

jes nenačetih svetova.

Letiš na čarobnom ćilimu

i dižeš se za pticama

tamo gde je sve prozirno,

sve u jednoj dimenziji

kao na dečijem crtežu,

al ima nečeg ljudskog,

dubljeg od čovečanstva.

Tamo te čekam budan

u svom kosmičkom snu.

3.

Nikad ti nisam rekao

koliko do suza volim

tvoju tršavu glavu

koja u sumrak miriše

na sapun i jesenji vetar.

Glavu u kojoj stanuju

samo visoke boje,

ogromne, nedostižne,

sposobnu da razume

spirale nebeskih ognjeva,

geometriju sna

i hrabrost novih Ikara

koji će krenuti sutra

ka nepoznatim suncima

brzinom prema kojoj je

svetlost obično puzanje.

4.

Sine moj, i ja letim.

Kao što ptica ne ostavlja

otiske krila u vazduhu,

tako se i ja krećem

verujuci u ono

što bih hteo da vidim,

a ne što stvarno vidim.

Mozda to znači ući

u unutrašnjost tišine.

Možda to znači postići

ono što ne može svako:

da život ne bira nas,

već mi njega da biramo.

5.

Ja sam svoja najčudnija,

najlepša putovanja,

prevalio kroz pustoš

ove vetrovite glave.

I tu su stali beskraji

o kojima, i ne slutiš.

Biti putnik kroz mudrost,

to znači: baviti se

vratolomijom bezumlja.

Ne srljajući, već - drhtavo,

dostojanstvenom nežnošću

jedne predivne lude.

6.

Zato bežim od kuće.

Nađeš me kako sedim

u restoranu kraj reke

i mučim se da oljuštim

sa čela i sa misli

zemljinu težu čamotinje,

jednolikost života

i otupelost zanosa.

U bestežinskom stanju

vina i tihe muzike,

odlepim se i lebdim.

Lebdim nad samim sobom.

Tako zamišljam nebo.

7.

Onda priđeš i kažeš mi:

tata, idemo kući.

Ostavljam na stolu osmeh

i prepunu pepeljaru

malih dogorelih krila.

Otvaram vrata i ulazim.

Ne u svet, već u sebe.

I ne prolazim dalje,

nego u sebi ostajem.

8.

Kažu: još ništa ne shvataš

sa svojih trinaest godina.

Oslonjen o zid kiše,

sisam koštice vazduha

i smeškam se u sebi.

Znam mnoge roditelje,

potpuno lišene one

izuzetne ozbiljnosti

kojom se svom sinu

može postati sin.

Ne boj se. Ja te poštujem.

Evo ti ruka i vodi me,

pažljivo, da se ne uplaše

pegave oči lišća

u baricama oktobra.

9.

I dok hodamo tako,

hteo bih da te zamolim:

preleti beskonačnost,

prestigni vreme i maštu,

al nikad ne zaboravi

kako se korača po zemlji.

Dodirni rukama grive

dalekih dvojnih zvezda,

nek ti se damari usklade

sa eksplozijom pulsara,

al nikad ne zaboravi

kako se korača po zemlji.

Početak početka je svuda.

Kraj kraja je u nama.

10.

Posle zvezdanih letova

valja imati mesto

gde možeš da se spustiš.

Jer ljudska srca su niska,

zasađena ko jagode.

U redu, idemo kući,

gde su svici komete

našeg malenog kosmosa,

gde smo načinili sebi

milimetarske beskraje,

a ipak dovoljno glomazne

da se u njima, nepažnjom,

jedan od drugoga, zauvek,

otkinemo i skliznemo

svako u svome pravcu.

Ja daleko od tebe

kao Alfa Kentaura.

Ti daleko od mene

kao sazvežđe Vlašića.

11.

Pronađi nove svetove

i izatkaj im nebo.

I podari im vazduh

da žive i da dišu.

Al nikad ne zaboravi

kako se korača po zemlji.

Samo se tako možemo

jedan drugom približiti.

Četiri ulice tamo,

i tri ulice ovamo,

i jedva primetan osmeh,

i čiste, iskrene oči,

to je prostranstvo bezdana

koje bih hteo da premostim

od moje zvezde do tvoje.

--------------------------------------------------------------------------------

Daca · ~Žena Sanjicinog švalera~

PSOVKE NEŽNOSTI

Sad shvatam:

nismo došli zadovoljni ko trave

što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore.

Mi smo zvezde

što ludo u mrak se stmoglave

i zbog jednog bljeska ne žale da izgore.

Imamo ruke

dobre

kao pijane laste

da se grlimo plavo i gasimo u letu.

I prisutni smo zbog neba što mora da izraste

u saksijama oka ponekome u svetu.

Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog.

Sad svako pruža šape i nova čuda traži.

A sve je smešno,

i tužno,

i sve je neizbežno,

i ove istine dobre i ove dobre laži.

Prejeli smo se,

kažem, i svako ume da sanja,

i svako ume da psuje i ore daljine glavom.

I jednako je u nama i kamenja i granja.

I jednako je u nama i prljavo i plavo.

I svesni da smo lepi isto koliko i ružni,

stigli smo gde se gmiže

i stigli gde se leti.

I znamo šta smo dali,

i znamo šta smo dužni,

i šta smo juče hteli

i sutra šta ćemo hteti.

Goreli smo,

al nismo postali pepeo sivi

od kojeg bujaju žita i obale u cvetu.

Uvek smo bili živi,

pa ipak:

drukčije živi

od svih ostalih živih na ovom luckastom svetu.

I najzad:

tako je dobro što nismo samo trave,

što talasanja svoja nijednom vetru ne damo,

već smo zvezde što sjajem sve nebo okrvave

željne da budu sunce makar trenutak samo.

--------------------------------------------------------------------------------

lovegoddess · Veštica

ZAPISANO U SREDU

U sredu smo se prvi put sreli,

a do tada se nismo znali.

U petak smo se zavoleli.

U ponedeljak posvađali.

Opet je sreda. Sad svima kažem

dok lutam po korzu sam:

ne, nije ona lepša ni draža

od drugih devojčica koje znam.

Pa kad je sretnem - oči krijem.

Zviždućem. Gledam u nešto drugo.

I mislim: zbilja, svejedno mi je…

Al okrećem se dugo… dugo…

lovegoddess · Veštica

ŽMURKE

Postoji nešto brže i od same mogućnosti da se

čovek sporazume sa svojom mišlju. Nekakva

groznica uobrazilje. Čarolija.

Trag koji se već dogodio unapred.

Sećam se svoje prve školske torbe. Nisam

žurio da je otvorim. Dugo sam je posmatrao,

obilazio oko nje i zamišljao u njoj

obilje neobičnih stvari.

I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram

ga danima. Lepše mi je da zamišljam šta

može biti unutra. Uvek je tako sa zatvorenim

stvarima.

I tek kad oljuštiš omot, prestaje svaka čarolija,

jer više nema smisla nijedna igra pogađanja.

Jer sve je u nama kad žmurimo, a strano kad

otvorimo oči. I sve je naše dok želimo, a

tuđe kad se ostvari.

Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi,

unutra, u skladištima tajni i korenju energije.

Samo smo spolja dopadljivi, puni

boja i mirisa. A unutra, u nama, kipe

orijaška sunca.

Sve se to događa zato sto nismo skinuli omot

sa svog još uvek pitomog i detinjastog

srca.

Dobivši sebe na poklon od ovog ovde jedinog

i nepovratnog života, mi u tom srcu

nosimo sve ono što postoji i što će tek

postojati u našim drugim životima.

I ne kvarimo ga kao igračku, da otkrijemo

čime voli. I ne kvarimo ga da vidimo čime

se boji i čime sanja.

Kad zvezde padaju avgusta, ne trči da ih

potražiš u travi. Ne sakupljaj ih po šumama i

ne vijaj za bregovima.

Samo zatvori oči. Bar ti znaš da se igraš

žmurke.

Uhvati ih u letu i sve će u tebe duboko

otkotrljati.

Zaželiš li se mora ili severnih snegova, zaželiš

li se planina, jezera ili pustinja, samo zažmuri

u svet, ne odmotavaj omot vida,

i sve će se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti.

lovegoddess · Veštica

KAO PESMA

Još se danas, rođena,

moglo plavo voleti

tu, gde kopni detinjstvo

i mladost se javlja.

Sutra će se sigurno

ceo svet razboleti

od drukčijeg osmeha

i drukčijeg zdravlja.

Dalje će ti zenice

zelenilom rađati

i znam da ćeš,

kao sneg,

iza svakih tragova

ostajati bela,

ostajati čista.

Al' u sebi,

zbunjena,

dugo ćeš pogađati

što si tako drukčija

kad si ipak ista.

O meni se ne brini.

Prepun divljih gugutki

ko seoski zvonik, a

vrelom dušom opružen

niz obzorja ravna,

jedini ću ostati

zubat ko harmonika,

bez bola u očima,

prost i jednostavan.

Znam, sutra će drukčije

tepati i voleti.

Naše stare osmehe

niko neće shvatiti.

Možda ćeš me tražiti.

Možda će te boleti.

Al se više nikada

neću tuda vratiti.

Predgrađe pod granama.

Zvezde su olistale.

Trepavice sumraka

uz okna se pletu.

Strah me je da ne umru

ove noći blistave

zadnja svetla nežnosti

u velikom svetu.

lovegoddess · Veštica

PRVA LJUBAV

1.

Naiđu tako dani.
Zatrpaju ti oči
kao zvezdane kiše.

Oko nosa se neka
šarena nežnost isplete.

I ti staneš,
i ne znaš
da li si,il' nisi više
ono obično dete,
ono bezalzleno dete.

Nekakvo zrno zlata
počne u srcu da žulji.

Stidljivost neka u tebi
tiho se zasmejulji.

Naiđu tako dani.
Ne prepoznaješ boje aprila.

Ne prepoznaješ svoje ruke.
Izgledaju ti kao krila.

Ne prepoznaješ svoje ogledalo:
iz njega te neko čudan posmatra,
neko kome u dahu
mirišu suncokreti
i plamte obrazi,
plamte
kao nestrpljiva vatra.

Naiđu tako dani.
Vetar ti u potiljak diše.

Zdravo, poslednja bajko,
kad staneš i ne znaš više
da li se visine ruše
il' s tobom u nebo lete!

Zdravo ljubavi!
Tajno!
Zdravo sve neverovatno!
Sve zabranjeno i zlatno!

Zdravo, čudnovati svete!

2.

Vrlo je važno,
pre svega,
da prvu ljubav umeš
da izgovoris ćutanjem.

Da je sagledaš žmureći.
Da je oslušneš osmehom.
I dotakneš šaputanjem.

Vrlo je važno da o njoj
ne brbljaš hvalisavo svima
Ljubav - to nije užina
koju drugari dele.

Prva ljubav je providna
kao lutkino oko,
drhtava kao tišina
koja hoda po prstima

i prva prava čistota
tvoje nežnosti bele.

Ona je knedla u grlu,
srebrna knedla u grlu,
sve nedokučivo tvoje
i sve kristalno tvoje
i sve gugutavo tvoje
kao večernje zvono.

Ona je duboko u tebi
i duboko van tebe.

Ona je malo onako.
Pa još malo onako.

Pa onda ono.
I ono,
I onda:sasvim ono.

3.

Nije to nagovaranje,
rođeni moji,
ko neće dalje da veruje,
nek slobodno zažmuri.

Ali pazite dobro:
ako u vama postoji
jedno veliko pitanje
koje nestrpljivo žuri,

pitanje veće od brda
i veće od dva brda,
i jedna treperava duša
što veruje u čuda,

i ako se u vama
neke lepote talasaju
i neke svetlosti rađaju,

onda je sasvim svejedno
da li žmurite ili ne žmurite,
jer čuda se već dogadđaju.

U tebi skazaljka nekog
nevidljivog magneta
pokazuje odjednom
hiljade strane sveta.

lovegoddess · Veštica

NAJLJUBAVNIJA PESMA

Ovo je zaista najljubavnija pesma,

a ni reči o ljubavi.

Svim pajacima i lutkama otkinute su glave

i oni tako leže u ćošku

bespomoćni

i bačeni.

Neko u ovoj sobi više neće da bude dete.

Neko u ovoj sobi tri dana ne može da ruča.

Neko u ovoj sobi samo ćuti,

ćuti,

i gleda kroz prozor kako jesen sa lišćem i vetrom

putuje preko pokislih gradskih krovova

za pticama.

Ovo je zaista najljubavnija pesma,

a ni reči o ljubavi.

…

"Usne jedino zato postoje

da s nekim podeliš nešto svoje"

...

"Sve bi se jednim imenom zvalo.

�ački.

I ženski.

I naivno.

Jedino bi se muški i mangupski preživalo".