Tamo daleko....

Yasmin · Prijatelj foruma

kako se snalazite u inostranstvu, da li ste se navikli na novi nacin zivota, da li ste se integrirali sa novom kulturom i tradicijom, ili se drzite onog naseg poznatog...Srbin bio Srbin ostao.......???? Very Happy

Car Dusan-Silni · Administrator i domaćin

Posto sam ja doso u nemacku kad sam imao 8 godina, prilagodjavanje mi nije palo tesko.
Moja sreca je ta, sto su mene moji roditelji odgajili i vaspitali tako da nisam morao da se odreknem mnogih nasih obicaja i tradicija.
Ja to isto pokusavam i sa mojom decom da uradim i da ih na taj nacin vaspitam, sto mi je do sada uspelo.

Na pitanje dali mi se ovde svidja..... mogu odgovoriti da NE sto nije ni cudno. Meni je ovo sve vec postalo dosadno i preslo mi glave vise.
Ja kad odem za Srbiju, meni je tamo TAKO lepo i TOLIKO mi se svidja da to nije normano i da bih stvarno voleo da zivim dole.

ZNAM...... nemojte sad odmah.... znam da je to meni lepo kad dodjem na par dana na odmor, znam sta ce sada mnogi da kazu i da pomisle, al to je isto i kod mne. Ko dodje ovde njemu je SVE lepo i SVE divno, a meni je isto kao vama dole.

Ipak je meni srce puno kad dodjem u tu nasu zemlju i jako se jako lepo osecam dole. Ispuni mi se i srce i dusa.

Ipak, kako okrenes da okrenes, nema lepseg od svog...............

sanjica_021 · *Doktorovo~slculence*

Uh ja sam ovde 8 godina,navikla sam na ovaj nacin zivota,uklopila sam se jer sam tip koji se u sve lako uklopi,ali ipak nista lepse nego otici kuci Smile

Jako bi volela da se vratim kuci i da mogu da zivim tamo kao ovde ali je to ne izvodljivo tako da za sad ostajem gde sam,za dalje ce da vidimo Confused

Car Dusan-Silni · Administrator i domaćin

Ja i da hocu (sto bih rade volje zeleo) da se vratim da zivim dole, ja ne mogu zbog dece.
Nacin skolovanja ovde je 300% drugaciji nego dole tako da bi mi oboje izgubili po 2-3 godine a to nebih zeleo da im uradim, tako da meni sad nista drugo ne preostaje nego da sedim gde sam i da gledam da od vsega napravim sto je moguce bolje......

Jana-018 · Prijatelj foruma

Ja stalno poslovno putujem po inostranstvu,nekad cak i na par meseci budem,sto poslom sto kod sestre u Nemackoj,ali mogu reci u svoje ime da je Srbija -Srbija u mom srcu Smile

Ima jedna izreka***Svugde podji-svojoj kuci dodji***

Iwan · Upućeni član

Ja sam ovde 3 god . I mislim da sam se prilicno dobro uklopio ovde. snalazim se:))
E sad ne bi reko bas da sam se prilagodio i njihovoj kulturi , mislim prilagodio se samo kolko je potrebno. Postujem tudje kulture ali zelim i da se i moja kultura postuje. Ja imam svoju kulturu i ne zelim je menjati, srbin bio srbin ostao .

Charmed · Malo ~ mače ~

Na samom pocetku mi je jako bilo tesko,ali sada je sve lakse.....Postujem njih,ali isto tako ocekujem da i oni postuju mene i moju kulturu.Tako da nemam nekih problema.

Yasmin · Prijatelj foruma

Ja sam se totalno uklopila u zapadnjacki nacin zivota....ovde sam 15 godina...moj muz ne bas tako....

cini mi se da se zene nekako brze prilagode, sta vi mislite o tome???

Ktantonet · Upućeni član

Prilagodila.. uklopila ... naucila... ma nema problema samo nema ovde kulture ipak je to drzava od tek 56 godina i ni nema neku kulturu jer je svako sa sobom doneo svoje sto znaci ovako. Jevreji iz Maroka imaju Marokansku kulturu, iz Jugoslavije imaju YU kulturu iz odakle god da su to im je kultura tako da ovde mozes da se ponasas kako hoces i bices prihvacen ili ne prihvacen zavisi od coveka ali ne od kulture jer svaki Jevrej svoju kulturu nosi.
Samo ko se samnom srece Srpskoj se kulturi uci i ne odustajem od toga. Smile

Lepo mi je ovde zivim zivot o kojem sam sanjala kada sam bila mala ali jedna razlika je sto sam sanjala da cu ovako ziveti u Novom Sadu, a ne u Kidronu. Rolling Eyes

DzudzusNeoplantus · Veštica

Evo, uzivajte u jednoj lepoj prici Mome Kapora!!!

Postoji u zivotu naseg coveka u tudini jedan trenutak kada strarno pozeli da vidi, makar nakratko, svoj zavicaj, kao da je u pitanju prva ljubav iz mladosti. Hrana mu postane bezukusna, ljudi kao da su od plastike, a zivot bez smisla. Za onoga ko to moze sebi da dozvoli, nostalgija kosta koliko i povratna avionska karta do Beograda. Na aerodromu nas covek kupuje bocu viskija u bescarinskoj zoni da je odnese starom ocu, ali cim ude u nas avion, a leti JAT-om, on je otvori. "Sestro!" - kaze stjuardesi -"donesi molim te casu i dve kocke leda!"

U kojoj bi to stranoj kompaniji mogao da stjuardesu zove sestrom i gde bi to mogao da dobije u avionu "Vesti", "Politiku" i "Novosti"? Nigde. Dok kapetan obavestava putnike da upravo ulaze u jugoslovenski vazdusni prostor, srce mu udara kao ludo. I oblaci su mu nekako poznati, i rida polja i meandri reka. "Kakva zemlja!" -kaze susedu zemljaku. - "Pa ovo bi moglo da hrani citav Japan, a mi stalno duzni i gladni..." Zanimljivo, kada se avion spusti na pistu, jedino Srbi aplaudiraju pilotu kako je to izveo. Verovatno, duboko u sebi sumnjaju sve vreme da nas covek to moze i to tako vesto. Pravi "liz", razumes!

A sto je najlepse, na aerodromu svi puse! Mogao bi dim da seces nozem, pa da ga izvozis na Zapad. Pusi strogi carinik koji pregleda prtljag, pusi pilot i kopilot dok izlazi, puse stjuardese, furnja policija, puse taksisti sto hvataju musterije, puse oni sto cekaju svoje - milina jedna! Da zapali neko na frankfurtskom ili londonskom aerodromu mislili bi da je poludeo ili bi ga osudili na godinu dana zatvora. A, ovde, pusi barmen za sankom, puse deca, dimi cak i dezurni vatrogasac. I dok se vozi kuci u olupanom automobilu svog rodaka, koga jos samo boja drzi na okupu, nas covek uziva u svom povratku; jeste da je asfalt od prosli put propao, jeste da su kuce duz puta posivele, ali to je svejedno njegov grad. Otac i majka ostareli, a stan u kome je proveo detinjstvo i mladost nekako se smanjio i pohabao. Smestili ga u njegovu decju sobicu, pa mu krevet okracao. Gleda postere koje je lepio kao decak; Dzimi Hendriks i Bitlsi, gitara bez zica, fudbalska
lopta, stare skije, knjige koje je nekad voleo... Podelio je poklone i popio deset kafa sa komsijama i rodacima koji su dosli da ga vide. I svi mu se zale.
Jedni na male penzije, drugi na skupocu, treci ne mogu da plate struju, a neki opet ne mogu da nadu lekove. Kontejneri ispred kuce zatrpani dubretom, niko ne odnosi, konobari neobrijani, taksisti ogovaraju vladu i psuju na sav glas druge vozace, stare ljubavi zbog kojih je hteo da se ubije pretvorile se u debele ofarbane matrone - jedino je kevina sarma ostala ista I Sava sto se i dalje uliva u Dunav. nekada elegantne ulice pretvorile se buvljake iz Istanbula, a gradom krstare zlokobni crni dzipovi koje voze do glave osisani momci sa minduvama. Za koga god se raspita, ispostavi se da je umro. Neverovatno, koliko sveta je poumiralo! Na uglu kod stare skole video je svog profesora matematike iz gimnazije kako prekopava sadrzinu kontejnera. Nije mu se predstavio, a ovaj ga nije prepoznao. Piljio je u njega kroz stakla velike dioptrije. Tutnuo mu je u ruku sto evra i on se zaplaka I zamace iza ugla.

Na televiziji su se davali stari americki filmovi. Elegantni mladi ljudi su na svim kanalima pricali o politici prekrvtenih nogu. Hodnici njegove rodne kuce bazdili su na kiseo kupus iz podruma i zaprsku koja je kuljala iza svih vrata stanova. Nije mogao da spava jer se tavanica tresla od rada neke poludele masine za pranje vesa. "Kod nas je zabranjeno da se pere posle deset!", kazao je majci, a ona mu odgovori da je kod njih dozvoljeno prati posle ponoci jer je tad struja jeftinija. Skolski drugovi su mu ocelavili i ugojili se.

Po kafanama se razmileli prosjaci koje kelneri izbacuju napolje. Gde god se zaustavi auto, na njega skace copor Cigancadi da pere stakla. Prava napast. U kafanama svi vicu; iskocile im zile na vratovima. Muzika preglasna, ne moze da se razgovara. Uz to, svi ga teraju da jede, kao da je iz gladi utekao. Za nedelju dana dobio dve i po kile. Morace to dobro da istrci kad se vrati kuci. Kuci? Zar ovaj grad nije ? Ocigledno vise nije. A ona tamo na Zapadu? Ona sa travnjakom na koji niko nista ne baca, ona sa decom koja nisu naucila srpski i sa strogom besprekornom zenom koja ga neprestano hvata u balkanskim greskama? Sve ono za cim je godinu dana ceznuo, sada mu odjedanput smeta. A najvise mu smeta sto mu sve to smeta! Ko je on i odakle je, da se buni konobaru sto nema leda za pice i sto sve kasni, cak i godisnja doba? Pa nije njegov deda pravio onaj raj na Zapadu nego nemacki i svajcarski! A, njegov jadan i ovo kakvo je jedva nekako skrpacio. Eto na sta misli nas covek dok se vraca kuci na Zapad. Oblaci su nekako drugaciji nego kod nas, a u njemu ni traga uzbudenja kao kad je sletao u Beograd.

Na aerodromu tiho, kao da su svi pomalo mrtvi. Niti ko pije, niti pusi, niti se dovikuje, niti vas iko pretresa na carini I pita sta imate da prijavite. Nigde carinika, niti policajca. A nas covek dobro zna Zapad; ima ih vise nego kod nas, samo su nevidljivi. Ovde je svaki kucepazitelj policajac i svaka dokona baba na prozoru. Svaki komsija i svaki dubretar.. Jedanput, tek sto je dovao u taj mali grad na Zapadu, strpao kesu punu dubreta u auto i bacio je u neku sumu na pustom mestu. Nije proslo ni nedelju dana, a na vratima se pojavio policajac. Vi ste bacili dubre u sumi, kazao je. Kako je utvrdio? Prekopali kesu i pronasli kovertu sa njegovom adresom. Platio najvisu kaznu. Uveli ga u red. Gde su oni nasi kontejneri gde svako baca sta hoce, najvise pored njih! I zna dobro nas covek dok se vraca kuci; nece proci ni mesec dana, ponovo ce pozeleti rodni zadah kiselog kupusa iz podruma i oblake sa rostilja, glasnu muzika i upadanje u stan bez predhodne najave... Dojadice mu ovaj raj I ova sredenost, gde se ponekad covek mora da ustine za ruku da bi se uverio nije li vec pomalo mrtav. Tako mu je izgleda, sudeno, da zivi izmedu ta dva sveta, izmedu, uvek izmedu...

Momo Kapor

Tibor · Početnik Domaćeg.de

34 god. sam u Nemackoj mogu reci da sam potpuno itgrisan i da problema nemam.
Odrzavam svoje obicaje i obicaje moje supruge koja je pravoslavne vere i govorimo nas maternji jezik cisto , moja deca koji su tu rodjeni govore perfektno Srpski citaju cirilicu nasta smo ponosni.

maslachak · Upućeni član

ovde sam dve godine.. mogu reci da sam se brzo prilagodila ovom nacinu zivota.. u pocetku mi je mnogo bilo sve 'cudno' i 'drugacije'.. ali Njujork je grad u kojem ima svega.. svih narodnosti, nacija, kultura i obicaja.. i ovde nista nije 'cudno'.. jer je sve izmesano do te mere da vise ne mozes da kazes sta je cudno a sta nije... mogu reci da sam brzo naucila da prihvacam stvari kakve jesu.. i da ne gledam na stvari iz samo jedne perspektive.. jer svaki narod ima svoje obicaje, koji su mozda nekom drugom cudni.. neobicni ili cak i glupi.. ali to je dio njih i njihove tradicije... i tu nema puno govora...
i svidja mi se stalno upoznavati nova jela, nove obicaje i nacine ponasanja drugih naroda... stavrno se moze puno toga nauciti..